Ekofeminizam
U poslednjih nekoliko desetina godina sve više raste interesovanje kako za ženski, tako i za ekološki pokret. Mnoge/i su feministkinje i feministi vodili rasprave o tome kako ciljevi tih pokreta uzajamno jačaju i najzad uključuju razvoj pogleda na svet,život i iskustva koja se ne zasnivaju na muško-polariziranim modelima dominacije.
Rosemary Ruether u svojoj knjizi "New Woman/New Earth" naglasila je da žene moraju shvatiti da njihovo oslobođenje i rešenje ekološke krize neće biti moguće u okvirima društva čiji je i dalje osnovni model odnosa jedan od modela dominacije. "[Žene] One moraju ujediniti zahteve ženskog pokreta sa zahtevima ekološkog pokreta za radikalnom promenom osnovnih socijalno-ekonomskih odnosa i inherentnih vrednosti ovog modernog (industrijskog) društva." (Rosemary Ruether 1975)
Od 70-ih godina do danas, mnogi/e feministi/kinje, a posebno ekološki feministi/kinje ("eko-feministi/kinje") nastavljaju braniti ovu definiciju pokreta prema kojoj je ekologija feminističko pitanje.
Šta to čini ekologiju feminističkim pitanjem? Koje su to navodne veze između dominacije nad ženama i dominacije nad prirodom? Kako je i zašto prepoznavanje ove povezanosti važno za feminističku i ekološku filozofiju?
U svom eseju objavljenom u knjizi "Environmental Philosophy: From Animal Rights to Radical Ecology" Karen J. Warren pokušala je dati odgovore na sva ta pitanja koja su većinom ono što čine teoriju ekofeminizam.
Kao što postoji više vrsta feminizma, tako ne postoji samo jedan jedini ekofeminizam. "Ekološki feminizam je naziv koji obuhvata više različitih gledišta koje imaju korene u različitim feminističkim praksama i filozofijama. Sva ta različita gledišta ne odražavaju samo različite feminističke perspektive (npr. liberalni, tradicionalno Marksistički, radikalni, socijalistički feminizam ili feministički pokret crnkinja i žena Trećeg sveta), već i na različita shvatanja prirode i rešenja rastućih ekoloških problema." (Warren, 1987)
Ostaje otvoreno pitanje koliko se i na kojim osnovama različita gledišta u ekološkoj filozofiji, koja prepoznaju feminističku zabrinutost ili tvrde da su feministička, pravilno identifikuju kao ekofeminističko gledište.
Uzmimo za primer liberalni feminizam koji je izgrađen u okvirima Zapadne liberalne političke i filozofske misli koja idealizuje društvo u kojem je autonomnim pojedincima osigurana maksimalna sloboda u obavljanju i zadovoljenju vlastitih interesa. Postoje dva glavna ekološka indikatora liberalnog feminizma: prvi povlači granicu moralne uračunljivosti kod ljudi, po čemu se oni razlikuju od ne-ljudskih bića i uzima u obzir ne-ljudska bića isključivo kao navodno pravo i/ili u korist interesa ljudi. Drugi se odnosi na prihvatanje moralne uračunljivosti ne-ljudskih bića na osnovu njihovih vlastitih prava: ona su takođe racionalna, osećajna bića koja imaju svoju sopstvenu korist i poseduju svoja prava.
Da li je ovakvo liberalno ekološko polazište prihvatljivo za ekofeminističku perspektivu? Zavisi od toga šta ono znači za ekofeminizam. Mnogi/e su se ekofeministi/kinje složili/e da ukoliko liberalni feminizam ostavlja netaknutim nasilne i patrijarhalne načine konceptualizacije prirode, uključujući i ljudsko-prirodnu dihtomiju, neće biti adekvatan za ekofeminističku teoriju.
Warren uzima za primer još jedan oblik feminizma: tradicionalni Marksistički feminizam koji smatra da je nasilje nad ženama vrsta klasnog nasilja, direktna posledica institucija klasnog društva i u okviru kapitalizma, deo privatnog vlasništva. Sledeći tradicionalni Marksizam, marksistički/e su feministi/kinje pretpostavljale da se glanva vrednost prirode ustvari tretira kao instrumentalna vrednost u proizvodnji ekonomskih dobara koja zadovoljavaju ljudske potrebe.
Na koji je način tradicionalni Marksizam plodno tlo za ekofeminizam? Taj se odgovor ponovo odnosi na to kakvo je njegovo značenje za ekofeminizam. Ako ekofeminizam zauzme gledište da priroda ima vrednost u svrhu zadovoljenja ljudske koristi ili ako ekofeminizam pretpostavi da je potrebno više od analize polno-svesnih klasa da bi se objasnila duboko ukorijenjenu dominaciju nad ženama i prirodom, onda tradicionalni marksizam neće biti adekvatan za ekofeminističku perspektivu, zaključuje Warren.
Pogledajmo i poslednji primer. Radikalni feminizam koji odstupa i od liberalnog i od tradicionalnog marksističkog feminizma i pronalazi korene ženske potlačenosti u reproduktivnoj biologiji i polnom sistemu. Prema radikalnom feminizmu, patrijarhat (sistemsko nasilje nad ženama od strane muškaraca) žene čini podređenima na polno specifične načine njihovim definisanjem kao bića čija je primarna funkcija ili podići i odgajati decu ili zadovoljiti muške seksualne želje. Oslobođenje žena zahteva ukidanje patrijarhata, odnosno, muške kontrole nad ženskim telima.
Da li je radikalni feminizam ekofeministički? Dok su u prošlosti radikalni feministi/kinje imali/e šta reći na temu o ekofeminizmu, ponekad su njihove tvrdnje da su žene bliže prirodi nego muškarci posebno zabrinjavale ekofeministe/kinje jer se na taj način isključuje istorija ženskog iskustva. Takodje, neki ekofeministi/kinje su zabrinuti/e da bilo koje gledište koje čini neku grupu ljudi bližima prirodi nego drugu, dovodi feminizam u sumnju jer nastavlja da sledi oblik podeljenih vrednosti i hijerarhijskog razmišljanja koje je zapravo kritikovano od strane ekofeminista/kinja. (Griscom 1981; Roach 1991; Warren 1987)
Šta ustvari reći o ekofeminizmu? Šta karatkeriše ekofeminizam kao teoretsko gledište i politički pokret? Usprkos važnim razlikama između ekofeminista/kinja i ostalih feminista/kinja od kojih crpe svoju inspiraciju, postoji nešto oko čega se mogu složiti svi ekofeministi/kinje a to je da postoji povezanost između dominacije nad ženama i dominacije nad prirodom, koja je krucijalna za feminizam, enviromentalizam i ekološku filozofiju. (Warren 1987). Glavni cilj ekofeminizma je učiniti vidljivim tu povezanost između žena i prirode i promeniti je tamo gde je to štetno za žene i prirodu.
Preuzeto sa sajta Udruženja Oslobođenje životinjama
Priredila Olivera Stojković